Karma i brkovi

Da mi je neko rekao da ću iziritiranu kožu zbog depilacije nausnica, hladiti onim punjenjem za sarmu što mi je ostalo višak neki dan, pa sam ga zamrznula,  ali zaista, zaista mu ne bih verovala! Ali depilacija je nadprosečno uspela, i mi se koža iziritirala, zacrvenela i nadasve me je pekla, a  moćni gugl mi je preporučio led. Leda nisam imala, onako, gospodski, u kockicama, pa sam uzela paketić za sarmu koji je odradio svoje. Još me malo pecka i slabo se crveni, ali se nadam da će do sutra proći, jer kako ću pobogu, kod mame na slavu takva?! A nit korektora, a nit  pudera tečnoga.

Za sve krivim sunce od prekjuče koje je zasijalo u trenutku dok sam se vraćala sa posla i boravila u busu nekih sat vremena, koliko traje moja  pos”o-kuća vožnja, pa sam se između ostalog, ogledala u staklo prozora, i to iz profila. E baš u tom trenutku jedan nevaljali zrak sunca je obasjao moje lice i ja sam ugledala obrise dlačica ispod nosa koje su štrčale!  Malo je reći da sam se zaprepastila! Brkovi su mi enormno uznapredovali! E, danas ih se reših sa tračicama nekim za depilaciju tih i takvih regija, al koža mi osta cvrčeći. Šta sve ne prođe u svom životu, eee, moja Jasna…

Da si se lepo rodila kao Vladimir, kako su tata i mama, a po najviše tata, planirali, ti isti brkovi bili bi ti ponos, puštala bi ih, i mogla bi da ih sučeš, ko Kraljević Marko, i bili bi ti lepi, zlatno-žuti, od tog duvana koji pušiš, pa bi i lulu mogla da nosiš, a umesto autobusom, u Bečej bi išla na konju, što da ne, o jahanju maštaš ceo život?!

Konj bi se zvao Šarac, ili Putko, ili Časlav…nebitno, eheej, konja bi imala, i brkove bi nosila ponosno , opušteno, da si muško. I  lulu, i tri topla obroka koje bi ti žena spremala, i gaće bi uvek čiste imala složene u ormaru, a za to ti ne bi marila, ni brinula, niti čekala 11 sati uveče da bude jeftina struja, pa  da onda uključiš veš mašinu zbog tih gaća i ostalog veša, i košulja bi ti uvek za posao bila opeglana, sinove bi viđala o većim utakmicama, praznicima ili kad ti se prosto hoće, kad ih se poželiš, ljubila bi ih za “laku noć” i ponekad za “dobro jutro”, a o njihovom školovanju, obući, odeći, džeparcu, ručkovima, opremama za fizičko, instrumentima za muzičko, patikama za plesanje, rančevima, domaćim zadacima, lektirama, ocenama, roditeljskim sastancima, ratama za ekskurziju, vakcinama, zubarima, šamponima protiv peruti, prehladama, šišanjima, rođendanima, rođendanskim tortama, rođendanskim poklonima, poklonima od Svetog Nikole, Božić Bate, Deda Mraza i Uskršnjeg Zeke, računarima, gejmerskim slušalicama i tastaturama, grafičkim pločama, fifama : 16,17,18 i 19, loptama za fudbal, rečima utehe kada boli, radovanjima kada je za radovanje, svakodnevnim ćaskanjima, odlascima u bioskop, na bazen, na Štrand, na pravljenje Sneška Belića i jezuški u snegu, o toploj nes kafi za jednog, i sendviču za drugog, i ko zna još sve o čemu Jasna, ne bi morala ni da pomišljaš, jer, bi, Jasna, bila  muško. Bila bi Vladimir i ništa od navedenog te ne bi tangiralo.

Ali,  ti si se rodila kao Jasna, pa sad depiliraj te svoje brkove i posle kukaj što te boli, šta ja da ti radim! Da mogu, ja bih ti  pomogla, moja Jasna. Al eto, ne mogu, šta ćeš. Jednostavno, takva ti je karma.

nature animal white mane
Photo by Pixabay on Pexels.com

 

Advertisements

kategorija:koja god Odjednom Srbi otkriše Boga!

Nekada davno, na brdovitom Balkanu, u maloj zemlji Srbiji, Boga i njegovog sina morali smo skrivati u srcu,jer beše doba komunizma, koje se protivilo veri u Svevišnjeg.To je bilo doba u kome su čak i gimnazijalci u školama dobijali ukore ako ih vide u crkvi.

Ali, roditelji mojih roditelja, bili su od “onih” što slave otvorenih vrata. Jednostavno, nisu marili za partijske odnose.I tako su nam tu ljubav u Njega, davno usadili u srca, da se nikad ne izbriše.

Još uvek mogu da prizovem zvuk pucketanja badnjaka kada položnik “džara” vatru, miris slame razbacane po podu i smeh mog dede dok nas posmatra kako po toj istoj slami tražimo orahe i bombone,kao i zvonki glas bake dok baca kukuruz. I tvrd zalogaj osetim još uvek, jer sam redovno ja bila ta koja je pronalazila dinar u česnici. I ukus meda i orasa kada se pomešaju. Miris ribe. Masan pirinač, zbog čega ga moja Jeka, ovako sad, kako je velika, da ne kažem žena, više nikad ne jede. Pa recitacije na dedinom kolenu, parice koje dobijamo posle toga. Žito na stolu. I bliskost, radost i sigurnost u okrilju porodice. To se ne zaboravlja. I ta tradicija se prenosi sa kolena na koleno.

A onda je komunizam odjednom zaboravljen, Bog je pušten da dela po zemlji Srbiji. I svi u njega odjednom veruju. I svi odjednom poste, kupuju ribu, badnjak, žito, orase, med i ostale đakonije pri tome stvarajući nesnosnu tenziju gurajući se u dugometražnim redovima. Pri tome neznajući zašto to rade. Odjednom Srbi otkriše Boga.

Zato je na našem stolu danas samo žito koje sam posadila na Sv. Nikolu, kada se žito inače sadi. A sve ono drugo, što bi trebali na današnji dan da imamo u kući, nemamo. Nisam imala živaca da čekam u redovima.

Ipak, imam ono najglavnije.

To je ono što se kupiti ne može, pa čak i da se guraš, jednostavno, ne vredi.

Kategorija:koja god Noć kada je gorela Skupština

img-caaff67d314ba591a2dbd6dc396878a5-v1864617603017218831.jpg

“Mama, a šta ste ti i baba pričale pre nego što je ona otišla kući? I zašto ste plakale? Jel neko umro? I šta znači ono što si rekla da ne može to bez palih boraca…?”trepuške mu guste očice skrivaju dok se pita. Dok me pita. A ja ga gledam. I po prvi put ne znam. Pa perom mekim po vazduhu pišem…

Mili moj dečko,

Ne može to bez” palih boraca”, bez borbe, krvi, vatre i suza. Bez magle i prepreka. Bez nevinih žrtava i onih koji to nisu. I onih, koji su tu, negde, između.

Kada smo srušili predhodnu vlast, koja je beskrupulozno gazila po svemu što je ljudsko, koja je cenzursala, pljačkala, varala, švercovala i ubijala ti si, pile moje malo, bio negde, na nekoj dalekoj zvezdi i znao si da to nije tvoj momenat. Oduvek si prezirao buku i galamu. I gužvu. I laž.

Kada smo srušili predhodnu vlast, koja je beskrupulozno gazila po svemu što je ljudsko, koja je cenzursala, pljačkala, varala, švercovala i ubijala, ja sam imala dvadeset dve godine i verovala sam u čuda. Nemoj pogrešno da me razumeš. Ja u čuda prestala da verujem nisam ni sada, niti ću ikad prestati, ali ideali koji su me tada vodili pretvorili su se u prah, a čudo koje smo svi tada čekali, jednostavno se nije desilo. Jednostavno nas je mimoišlo.

Na tren se razdanilo i ti si iskoristio tu priliku da dodješ u moj život. U moje srce uneo si beskrajnu i bezuslovnu ljubav.

A onda je opet pao mrak. Još gušći je taj mrak nego kada nisi bio u mom životu. I guta sve pred sobom. A ja ne znam kako da ti kažem zašto sam plakala i da tvoj strah od mraka zajedno sa tobom pobedim, kada se i ja sve više užasavam?!Jer znam dečače moj, da nema ničeg bez palih boraca. Mirni protesti nikad ne rešavaju ništa. Plakala sam, moj mališa, jer u nozdrvama osetim miris paljevine, znaš, iz te noći, kada je gorela Skupština. I taj dim mi je ušao u oči. Eto, zato sam plakala, sad sam ti rekla.

Kategorija-koja god:Ma šta kažete, najbolje godine?!

Jutros posle nekoliko kućnih aktivnosti poput pristavljanja ručka, vađenja veša iz mašine koja ga revnosno pere, pravljenja keksa i mleka i ispraćanja mališe u školu, kao i jednog dobrog omleta za starijeg, sela sam malo da, eto, popijem kafu. Zapalim koji cigar, eventualno i buljim u svećice na jelki, koje su svojim čarobnim pali-gasi efektom veselo najavljivale praznike koje nam stižu. I tako nekako, lako poput pahulja koje su ovih dana lepršale Novim Sadom, setih se pretprazničnih atmosfera kada sam imala između 15 i 21,22 god… Ono znaš, šta obući,suknju ili pantalone, tamnu ili svetlu nijansu, pa koju šminku kupiti da ide uz garderobu, dobar parfem, frizuru, da li pundju ili kosu pustiti,da li ići kod frizera, ili biti sam svoj majstor… I nemojte odustajati od čitanja misleći da me jutros prosto strefila žal za mladost. Ne radi se o tome. Strefila me samo jedna jednostavna konstantacija o kojoj ću malo kasnije, kada opišem “te” spomenute godine. Pa onda slušamo glasnu muziku dok se spremamo i pevamo, pa silazimo i penjemo se jedna kod druge moje drugarice iz peska i ja, procenjuje o učinak, pijemo kafu, malo piva pred grad… Ludujemo celu noć, a kad ustanemo, iz kuhinja naših mama prizivaju nas miomirisi djakonija raznih… Ne mislile o tome kako i od čega kupiti te djakonije, ni šminkicu, parfemčiće, pudere. Neko je to drugi mislio za nas. Od svih bolova imale smo samo onaj u srcu, zbog ljubavi neostvarenih i ostvarenih i propalih… Svi zubi na broju. Beli poput bisera.Od paradentoze ni traga. Lice bez i jedne bore. Korektor za podočnjake-šta je to? O telu da ne govorim,a kose poput vile Ravijojle. Otići u jednom danu tri puta do grada i nazad? Problem? Nikakav. Um čist i neopterećen i sve tako nešto da ne nabrajam više, stvarno ću pokrenuti žal…

I onda ti napunim ja nedavno četrdeset godina. I te sve moje mace iz peska takodje. Dakle, ušle u petu deceniju, ponosnim korakom. I onda nam sa svih strana čestitaju i svi nam govore:”Ovo su najbolje godine! Ušle ste u najbolje godine!”

A ja se jutros, dok sam se savila ka patosu, da dohvatim upaljač i otprilike u tom položaju ostala, i dok me je u istom tom trenutku opalio valung koji je oko moje glave i u mom telu odjednom napravio godišnje doba leto, zapitam:” Zar zaista, zaista su ovo najbolje godine? Ma daj… Svako veče pre nego što umorna legnem, pokušavajući da budem zen, stiže istim tonom u glasu, istim razmakom medju rečima, istom strepnjom u glasu pitanje od mog starijeg sina:” Mama, šta sutra kuvaš za ručak?” Istim tonom u glasu, istim razmakom medju rečima, sa istom strepnjom odgovaram:”Ne znam. Sutra ću smisliti.” Moja zen faza odlebdi i već mislim na jebeno sutra koje možda ni ne dočekam, nikad se ne zna-i već mislim koje meso, da li opet rezance, od čega čorbu, veš koji gde preusmeriti, poslati direktoru mejl sa odradjenim poslom, šetati Srećka, o jebote, pa on nema hranu za sutra, a ja nemam pare za tu hranu, crkao monitor, treba novi… Ustajem da se umijem ne bi li došla sebi, kad ugledam Ilijinu jaknu u Srećkovom pišanjku, uključuj mašinu, peri jaknu, suši jaknu do škole, kad perem Ilijinu, mogu i Vanjinu, aaaajde da odgledam film Kosovski boj, kuka Vanja. Gledam. Plačem nad odrubljenom glavom Miloša Obilića i teškom sudbinom Žarka Lauševića, smejem se u snu, sanjam svašta nešto… Osetim dim cigare, jutro je, kad već? Suprug došao iz noćne, nije mi skuvao kafu, džezva prljava od sinoć, što je nisam oprala? Pristavljam ručak, pravim doručak, ispraćam, sedam za računar, radim, stomak me jako žiga dok sedim, probada me desna lopatica. Doručkujem pitu. Ona je mekana, a ja osetim nešto tvrdo. Zub. Pola zuba mi je otpalo, ostalo još pola, odakle mi pare za zubara…

Popodne na novogodišnji vašar u Vanjinu školu. Gomila dece koja vrište da kupimo njihove rukotvorine…

Ali, suprug kaže:”Opustićeš se večeras ideš sa Ninkom u pozorište.” Da, ako stigne jer je otputovala u Beograd, u ministarstvo, da pokuša da ih ubedi da ovoj zemlji ipak trebaju naučni istraživači, ako poveruju u to…

I ovo te lepše godine? Najlepše? Ove, kad se posle dva piva ubijem ko Nemac i dva dana ne mogu doći sebi, a supruga sam zavela tako što sam u jednoj noći spičila gajbu tog piva i onda smo vodili ljubav, a sad ne znam više ni šta mu to dodje, to vođenje ljubavi, gde to vodi? Ko to vodi? Noću se budim gola, ok, da se ne lažemo, u gaćama i potkošulji. Al sama skinem spavaćicu jer su noćni valunzi još gori od onih dnevnih.Eto, to sam konstatovala- da “zabava” traje non stop i da je dinamika neprekidna.Ali takodje, da ovo definitivno nisu najbolje godine. Barem ne moje.

I tako, istog ovog dana, naleteh na youtubu na Dinju, koja je nedavno baš nešto, tako slično, mislila.

https://youtu.be/gNriFxAsyCY

Kategorija-koja god :A onda smo ukrasili jelku

Neko veče kumašin Ninka i ja smo išle u bioskop, pa posle na jedno brzinsko pivce. I tako nekako sve neke teške teme tekle su uz te gutljaje i ta težina se nekako uvlačila u moje kosti i nekako uspela da mi pokvari lepo raspoloženje, kojim sam ovih dana naoružana. I tako nekako smo se i rastale. Svaka je ušla u svoj bus noseći u tašni gorčinu tema koje smo pretresle te večeri: 500 000 mladih otišlo iz Srbije u samo par godina, naučnim radnicima na univerzitetima spremaju se otkazi, prijatelj dobio moždani udar, Ninin tata imao tešku operaciju, moj se oseća loše ali neće kod doktora, film koji smo gledale, “Južni vetar”, je umanjena slika realnosti koja nas okružuje, ako ostanemo bez posla, moraćemo i mi da idemo odavde, u petoj deceniji svog života, plate koje imamo ovde osiguravaju nam jedino da preživimo, da spajamo, što se kaže, kraj sa krajem, i da pričinjavamo sebi sitna zadovoljstva u kojima smo obe naučile da uživamo, jer smo svesne moći tih sitnih zadovoljstava, jer smo morale da uronimo u njih. Da dodjemo do suštine.

A onda smo se Zoran i ja dogovorili da Ilija donese jelku i ukrase iz podruma. I crvene svećice koje smo imali nisu bile dovoljno dugačke da obgrle celu jelku. I Zoran je kupio bele. Veće. I one su obgrlile jelku, decu, mene i njega i učinile da sve ponovo dobije smisao. Onaj isti, koji mi je ispao iz tašne neki dan, sasvim slučajno.

Kategorija, koja god U svet(l)u inkluzije

Pre nekih desetak godina, otprilike, u naše škole uveden je pojam “inkluzija”. Šta bi to, onako, u pravom smislu, a što pragmatičnije značilo? Znači da, se u odeljenja u svim osnovnim i srednjim školama uključuju deca koja imaju tzv.”posebne” potrebe, kako bi ih naša deca bez tzv “posebnih” potreba, prihvatila, povukla unapred i pomogla okobsocijalizacije. Međutim to se retko dešava, a vi se možete sa mnom složiti, ili ne,to je, naravno, vaša stvar. Čast pojedinoj deci, njihovim roditeljima, učiteljima i vršnjacima koji su uspeli da uklope neuklopivo, ali takvih slučajeva je zaista malo.

Da se razumemo. Nisam ja protiv inkluzije kao takve, ali, ona se ne uvodi”preko noći”kao što je kod nas bio slučaj, tek da se kaže kako je i u našem školskom sistemu došlo do ozbiljnih promena. Niti sam protiv roditelja, a najmanje protiv dece koja imaju probleme, koji ih čine da se teže uklope u kalup. Ta deca su sjajna, i imaju potencijale, koji se, nažalost, kada ih ukalupe medju drugu ukalupljenu decu, najčešće nikad ne otkriju. Potencijali mnoge dece, bili oni u inkluziji ili ne, takođe se ne otkriju, ali to je priča za sebe.

Deca koju znam, uključena u ovaj inovativni proces, najčešće su šikanirana, odbačena i ismevana od druge”normalne”dece, i po meni se tu dobija potpuni kontra efekat onog za čega inkluzija zaista služi, jer naša deca nisu a trebalo bi i oni biti pripremljeni za inkluziju.A to, opet, ne može” preko noći”.

Decu nije lako podizati. Razviti kod njih sve ono što treba razviti, podsticati ih, ohrabrivatikroz život i to je težak zadatak za sve nas koji smo roditelji bez obzira da li deca imaju ili nemaju neki problem. Ali šta je najteže od svega? Prihvatiti svoje dete. Sa svim manama i vrlinama, sa svim potencijalima i nepotencijalima. Jer, kada dete prihvatite kao takvo, put vaspitanja i uvođenja tog deteta u život, biće mnogo lakši. Ali, teško je prihvatiti da vaše dete nikad neće moći ovo ili ono… A zašto se ne bi fokusirali na to, šta će vaše dete moći, poći od toga, i raditi na tome? Prihvatiti svoje dete kakvo jeste, zagrliti ga i voleti, to je inkluzija. Inkluzija u vašem srcu. I kada ta inkluzija proradi, nebitno je u koju će se školu upisati. Postoje škole za decu sa “posebnim” potrebama. Postoje škole za decu bez “posebnih” potreba. A glavne potrebe koje deca u oba slučaja imaju su iste:potreba za sigurnošću, za poverenjem, prihvatanjem i ljubavlju. To ni jedna škola primarno ne daje. To je uloga roditelja.

A zašto ja to sve pričam? Zato, što u odeljenju mog starijeg sina ima dete sa “posebnim” potrebama. On će biti najbolji djak u razredu. Ali ne zato što zna. Već zato što je “poseban” pa žao profesorima. Ne bi da ga diskriminišu. Ne bi da ulaze u dubinu. Da pronađu

zaista šta to dete ume bolje od ostalih, a šta ne. Već plivaju po površini i zapljuskuju ga talasom petica. Tako je najlakše. A kome te petice znače? Njemu sigurno ne. I za kraj, ko je tu onda dikrimisan, pitam ja vas?

Nemilosrdna nisam. Naprotiv. Ja bih samo volela da se svakom detetu nadje mesto pod ovim našim suncem, ali ono, koje mu pripada. A mesta ima.

Kategorija:koja god, ORMAR PUN, ORMAR PRAZAN?

Psiholozi kažu da, kada imamo sasvim dovoljno garderobe, a želimo da kupimo još, nešto nije u redu sa našom unutrašnjošću. Prazna je, muče nas neki nerazjašnjeni problemi i tako nešto slično…

Poštujem njihova istraživanja, to su moje kolege i razumem da moraju nečim da se bave,ali ja jednostavno, obožavam da kupujem. Ne bih rekla da mi je duša prazna, moja duša je kao ćup prepun dukata raznog porekla, a da imam neke nerszrešene probleme, sigurno ih imam ali ne bavim se njima, zato su i nerazrešeni.

Ipak, interesantno je to, da za istu količinu odela koje imam, ponekad izjavim da mi je ormar prepun i da mi više ništa ne treba, da neću kupiti ni jednu jedinu stvarčicu, jer imam sve, a ponekad kao baš preksinoć, konstatujem da ja u istom tom ormaru, sa istom količinom stvari, ustvari, nemam ništa da obučem. Može biti da tu ima neke psihološke umešanosti. Naprosto, iako je ima, ja ne želim da je analiziram. Kada imam vremena, jednostavno obožavam da švrćkam po buticima, da gledam raznovrsnost svakog, a kada imam novca, volim nešto i da kupim.

Preksinoć sam razmatrala šta bih mogla obući u petak, na poslovni sastanak. Bio je to jedan od onih dana kada mi je ormar bio prazan. Ili da kažem pun stvari koje mi ne odgovaraju. Jedna suknja mala, druga velika, treća bez cibzara, uz četvrtu nemam koju bluzu da obučem i sve tako nekako….ne ide. Više od pola sata sam kombinovala. Neuspešno. Nekada sam ja to mogla i volela mnogo duže ali, sad sam se za tih tridesetak minuta umorila toliko da sam jedva vratila stvari na svoje mesto i izgovorila moje omiljeno od Skarlet O Hare u filmu “Prohujalo sa vihorom” :”Misliću o tome sutra.”

Sela sam da popijem kafu i napravim spisak:”Šta sve treba ovih dana da uradim, iako ne radim”. Bilo je svega, da ne nabrajam. Ali sve što sam trebala sutrašnjeg dana da uradim, nekako me je vodilo u centar grada:da odnesem Vanjine slušalice koje još nisam isplatila na reklamaciju, da pogledam za Iliju grafičku tablu za crtanje, kupim Ninki i meni karte za pozorište, Vanji poklon od Deda Mraza…

I krenem sledećeg jutra u” nove pobede.”

Prvo što mi se desilo je da sam hodajući i kucajući poruku čija me je sadržina u startu i iznervirala, pala na beton svom svojom težinom, koja nikom nimalo nije zavidna.Dočekala sam se na ruke, koje, dobro je, nisam slomila, već su mi se samo dlanovi i koleno izgulili.E sad da ne kažete da nema ljubaznog sveta kad ti se ovako nešto desi, ima. Dva ljubazna mladića su želeli da mi pomognu, a ja sam bila ta, koja je sasvim neumesno dreknula na njih:”Ne treba mi pomoć!” Tako ljutita sam nastavila ka Win Winu da reklamiram još neplaćeni proizvod i tu sam se još više isfrustrirala. Da ne idem u detalje, možda drugi put.

E onda sam naišla na Second hand, “Tekstil haus”, prodavnicu gde sam pod izgovorom da ću samo malo pogledati, kupila Iliji duks, a Vanji jaknu i trenerku. To im treba, kvalitetno je, a cena nije loša. 350 dinara po komadu.

Već sam se malo opustila. Kada sam poobavljala sve drugo što je trebalo, krenula sam kući. Nisam ja kriva što taj put vodi pored još jedne radnje “Tekstil hausa”. I onda je krenula osveta, ja sam u stvari sebi rekla da je nagrada za sav moj trud oko mnogih stvari u životu, ali, ne, to je ustvari bila osveta, sad shvatam i priznajem. Osvetila sam se za pad, za licemerje prodavca u Win Winu, za umor izazvan bolovanjem, za uzrok bolovanja, za nedavnu smrt moje drage prijateljice iz srednje škole, za halabuku oko svetosavskog bala i za nezimovanje i neletovanje u 2019. Kupila sebi onoliko stvari koliko je i ovog nabrojanog, sad vidim da je broj isti. Možda ipak ima nešto u tim psihološkim istraživanjima?!

Kakogod, pomoglo je. Kupoholičarka u meni rešila je svoje frustracije, sve do pred kasno veče, u kome sam se posvadjala sa dragim mi, suprugom, tako da bih danas, mogla opet u osvetu.