Kad u grad dolazi jutro

Mašina za veš veselo skakuće. Izgleda joj je centrifuga omiljeni deo. Bezzube ptičice žvrgolje na drvetu pored prozora naše terase. Ja sam nečujno ustala da pozdravim novi dan. Dok moji momci spavaju. Dok moji momci hrču, i nešto lepo sanjaju.Volim jutro. Volim da ustanem pre svih ukućana,(Srećko se ne računa, jer je on budan čim ja otvorim oči i trčkara za mnom gde god da se uputim)skuvam kafu, zapalim ovaj otrov što pušim i kuliram. To sam radila dok su mi deca bila baš baš mala, jer mi je trebao period samoće, i moj mali mir pre ulaska u nepoznato. Sada, kad su poodrasli, i ne trebam ceo dan da brinem o njima, potreba za mirom u ranim jutarnjim satima se vratila. Iako ne trčkaram ceo dan oko njih, sada mi je dovoljno što dan unapred zahtevaju da znaju šta će biti za ručak, a ja pri tom ne smislim ni šta ću taj dan skuvati, što Ilija čim otvori oči traži da mu skuvam kafu, a Vanja da doručkuje i što moram, kad sam kući, htela ili ne, da slušam Iliju i drugare kako se on line druže i pucaju. Veoma glasno pucaju, puštaju muziku i bezgranično kikoću.U timu je jedan Coja, jedan Dovla, Lazar i Ilija, i ima ih još, ali njih četvorica su glavni akteri. To ti je savremeno druženje. Oni ne igraju samo igrice, već pričaju doživljaje iz dana u kome su, dogovaraju se kada će u šetnju, bioskop, obaveštavaju jedan drugog kada pauziraju za ručak, zašto tog trenutka nisu bili on line, tipa:”Morao sam u prodavnicu” i slično. Nekad mi je smešno i zabavno, kao kad su pričali šta je ko jeo, pa je jedan od njih rekao da mu je vremešna baka u supi skuvala viršle, jer ga je prethodno upitala da li želi meso u supi, i dečko je pristao. Onda slušam o crtanoj seriji koju prate, pa koliko serija ima sezona, koji junak je najbolji, itd, itd… I ne bih ja to baš tako sve znala, da Ilija svoj on line proces ne sprovodi kroz zvučnike, a ne slušalice, ko svi normalni gejmeri njegovog uzrasta. I ne samo njegovog. Ali, slušalice su mu riknule, i milion puta nije usmerio džeparac da kupi druge,jer njemu ne smetaju zvučnici,a smeta mu da usmeri džeparac u kupovinu novih. Još se sve bolje čuje, a i muzika jače piči. Milina.Sa druge strane sobe je gejmer Vanja. On nije tako dosledan gejmer kao njegov stariji brat i još uvek svakodnevno,Hvala Bogu, izlazi sa drugarima na fudbal, tenis, u vožnju biciklovima. Ali kad je tu, obično je tu i neko od njegovih drugova. Ali ne on line, nego i.r.l. skraćenica od in real life, tj uživo). E, onda se oni uživo smeju, pričaju dogodovštine iz svojih života, ponekad loptaju, pričaju o nepravdi koja uvek njih zadesi, itd itd. A to ne mogu da ne čujem, kad je i.r.l. a i ja sam. Trenutno.Suprug se najmanje čuje, ali redovno želi da divanimo kad bih ja da čitam ili radim moje minijature.I šta mi drugo onda preostaje, nego i da ne volim jutro, da ga zavolim, ustanem ranije i služim Srećkovim egzibicijama. Duboki pogled, ravno u oči pomeranje unazad:”Gladan sam, daj mi da jedem” Grebanje po vratima dečje sobe:”Otvori mi vrata, hoću da legnem”. Tresak činije za vodu:”Žedan sam”. Cviljenje:”Ne mogu da se popnem na krevet, popni me” itd itd. Al nekako ja to sve obavim i uživam u mom miru s ptičicama i svežinom dana koji dolazi, sve dok Ilija ne zatraži prvu jutarnju kafu.

Advertisements

Ponovo 25!

Nikako mi ne ide to množenje danas. 64metra kvadratna puta 40,5 godina otprilike bi trebalo da bude tri dana radikalnog spremanja stana. Tako je do sada bilo. Ali danas se desilo malo čudo!

Ceo, ali ceo stan sam generalno i detaljno spremila za manje od jednog dana! Jedino objašnjenje koje imam je da sam ponovo dvadesetpetogodišnjakinja, jer mi je tada uspevalo ono što sam učinila danas. Prozori, zavese, pomeranje elemenata u kuhinji, kreveta, usisavanje, pranje patosa, ribanje terasa, kupatila, patosa… Plus ručak. Plus, kulerske pauze za kafu.

Lepo je ponovo imati 25. Čudi me samo taj impozantan višak kilograma, sede vlasi u kosi i naočare koje nosim, jer nekako se toga svega ne sećam kada sam imala 25, ali verovatno je kada drugi put napuniš te godine, malo drugačije nego prvi. Ali pentranje na stolicu, na kojoj je šamlica da bih zakačila zavese je identično. Ista spretnost, ista okretnost.

Prkosim Srećku. On više ni na krevet ne može da se popne, oomatoorilo se, aaa Srećko? Ne ide, jel Srećko? A ja sam na stolici i šamlici gospodar vremena. Normalno, kada ponovo imam 25.

Zašto svemu nota posebnosti?

Od jutros se mame iz razreda mog mladjeg sina preko vibera dogovaraju o tome kako proslaviti kraj četvrtog razreda osnovne škole. Predlog je da se ode na Stražilovo, u neki tipa, etnorestorančić na roštilj, pevanje, druženje.Okolo imaju zgodni tereni za decu, pa se mogu lepo igrati. Svakom će ova ideja lepo zvučati, a ja se pitam šta je to sa mnom, jer se meni ne sviđa. Pri tom obožavam prirodu, gitaru, druženje, o roštilju da ne govorim. O čemu se onda radi? Radi se o tome da naša deca, iz četvrtog razreda, prelaze u peti i da je to zaista lepo što su svi bili dovoljno inteligentni da završe četiri razreda, i da iz četvrtog uspešno predju u peti. Skidam kapu. To ne mogu sva deca. Zato, naša deca, zbog ovog čina treba da se osećaju veoma posebno. I ne samo deca. Nego i mi, roditelji. Tj, pogotovo mi. Ok rastaju se od učiteljice. I to nije lako. To niko pre nas, ni posle nas pre njih, ni posle njih neće uraditi olako. Mislim, iz četvrtog razreda, preći u peti. Zato treba da je posebno. Poseban rođendan na koji idu. Posebno mesto za odmor na koje idu. Posebna ljubaznost prema njima. Ne vikati, ne povisiti ton. Posebna torba za peti razred. Posebne patike za fizičko. Poseban odnos prema drugarima. Posebna distanca, zna se ko je s kim… Jer, eto, deca su danas, jednostavno, posebna, drugačija, nego što će ikad deca biti. I to im treba reći na hiljadu posebnih načina. Pitam se, kako li će se posebno proslaviti mala matura, pa velika, a o fakultetu da ne pričam. Ko ga završi. Naravno, oni posebni svakako hoće.Pri tom mi sad pada na pamet, da prelaz iz jaslica u najmladju grupu nije bio nešto posebno poseban, pa se brinem da nam deca ne ostanu sa traumom zbog toga?

Ono kad ti je neko u svim komorama srca… Jovana.

U kosu je cveće i vetar uplela, moja Jovana. Da nam svima miriše i da nas podseća na lepotu življenja, moja Jovana. I ne prodje dan, a da ne mislim na nju, moju jedinu i jedinstvenu sestričinu.

Ima kosu poput svile i strukić savršen. Kad me pogleda svi talasi svih okeana i mora, u isto vreme naprave plimu i ja u isto vreme umrem i oživim hiljadu puta. A od trepuška njenih gustih, preplitaću priče unucima i unukama svojim, jednom, kada i za to vreme dodje.

Kada su je iznosili iz porodilišta, preko tog malenog, savršenog zamotuljka, prebacila sam svoj zaštitni znak, ešarpu, da bude i njen. Da bude svoja, samosvesna, lepa i pametna. I uspela je moja mala čarolija.

Za 5 dana, ona puni petnaest godina Sigurno već razmišlja šta da obuče za malu maturu. Ima svoj stav o životu, mazna je i umiljata, iako ona to za sebe nikad ne bi rekla. Sad kao da sedi kraj mene i kaže:”Ja umiljata?! Ma daj, teta, šta ti znaš.” A zna teta. Zna da će ispod njenog uzglavlja uvek biti čvrsta ruka tetina, samo za nju.

Jednom smo trebale da se nađemo u centru, kod Miletića. U to vreme su mi dijagnostikovali rak jajnika. Na trg sam stigla pre nje, i posmatrala sam sve te ljude u prolazu, tražeći poznato lice. Dok sam čekala, jedna mlada žena božanstveno je svirala violinu. Na repertoaru je, baš u trenutku kada sam ugledala Jovanu, kako korača ka meni, onako lepa i dostojanstvena, bila pesma:”Jovano, Jovanke”. Zaklela sam se tada da ću igrati u njenoj svadbi, ma koje god zlo mi se još desi, neće me sprečiti.”Ali Bože, teta, pa ja se nikad neću udati.” Hoćeš, hoćeš, čedo moje. Te što govore da neće nikad stanu prve na ludi kamen. Al kad staneš uradi to pametno i dostojanstveno, naravno, s ljubavlju, znaš onako, kakva ti već jesi. Ali, ne žuri. Možda prvo da proputuješ svet? Mislim da je to savršena ideja, moja Jovana.

Ono kad imaš nekog dragog… Tinka.

Samo je povukla ručnu, i nije se vratila više. Otišla je sa jasnim ciljem, koji je Ninki i meni ostao pomalo nejasan, one duge noći, kada smo je ubeđivale da ostane. Kada smo joj navodile milion razloga za ostati, a ona nama milion i jedan za otići. I sve tri smo bile u pravu. I za ostati i za otići.

Ima dobru frizuru i smeđe oči moja Tinka. Stas joj je još uvek odličan i stil odevanja savršen.

Kad je otišla, iz mene je ukrala jedan mali delić srca i ponela ga sa sobom. Zato sam i ja uvek tamo, pored nje. Tako se tešim, ali čekam maj, ko ozebli sunce, kada dolazi ovde, u lepu našu. Jer, volela bih sada, evo baš sada, dok slušam Balaševića i pijem neku noćnu kafu, umesto piva, koje trenutno ne smem ni da pomirišem, da je ona tu i da se napijemo ko dve zjake što smo bile nekad, i da šetamo bose do centra i da uz put pevamo. I da nas nije briga za posao, za ručkove, za rođendane dečje, za domaće zadatke i pribor za školu, za nabavke, popravke, zubare, išijase, klimakse, supruge koji su nekad kul, a nekad baš nisu i da nas nije briga što smo u dubini duše, onako malkoc usamljene, pa zalivamo to da ne primetimo.

Ona je sjajna žena za koju ne postoje prepreke. Postoje samo putevi, kojima mora proći, ne zvala se ona, Valentina Arambašić. I ja je za to volim. I zato ližem sada jednu malu suzu iz desnog oka, što ima krivudav put,kao moja Tina.

Ono kad imaš nekog…Sunčica.

U životu imaš onog koga pustiš u svoj svet i ne daš mu da ode. Nije važno koliko se često, ili retko viđali i čuli, porukali, viberovali, tvitovali, instagramirali, četovali, skajpovali i još mnoštvo toga radili. Bitno je da to radite, s vremena na vreme:) i da često mislite na tu dragu osobu.

Tako je, pre nekoliko godina u moj život ušetala jedna divna mlada žena. Da mi ga obasja, jer Sunčica joj je ime.

Lepog stasa, milog glasa. Kose divne i očiju koje umeju da gledaju skroz do najvećih dubina duše.

Iako se ne viđamo često, već s vremena na vreme, moje srce ispuni radošću svojom dobrotom i blagošću kojima zrači svaka njena reč, pokret i delo. Način na koji priča. Način na koji kažiprstom uvrće pramenove svoje kose. Način na koji smišlja kako da usreći nekog.

Večeras sam bila kod nje na kafi i mafinima od čokolade. Lepo smo se isričale, pobodrile i ohrabrile jedna drugu, pa smo pustile ovu noć da nas razdvoji i svaka je krenula svojim putem. Tj. ona je ostala, a ja sam krenula. Kada sam otvorila tašnu, u noći punog meseca, moje lice obasjalo je sunce koje mi je Sunčica krišom stavila.Ono će noćas biti moj pokrivač, a sutra ću ga lepo složiti i staviti u fijoku kreveta, da mi posluži kad mi bude hladno, tamo negde, u predelu srca.

Ono kad sam( bila) srećna

Spavaju moji mališani, i veliki sa njima, moj suprug, i Srećko, psić, spava, dok ja kuvam ručak i pijem kafu. Budem srećna tada, kada tišinom našeg doma, lunjaju mirisi iz kuhinje a kroz prozor se čuje cvrkut ptica, žamor dece iz obližnjeg vrtića i po koje vozilo koje naiđe tu i tamo.

Emocije su čudna stvar kod mene. Otupe ponekad, i sve ovo što sam malo pre opisala, ne čini me srećnom. Već sedim na mom omiljenom mestu u kuhinji i plačem. Nije zbog promene vremena, niti što mi dečaci postaju momci, niti što mi je suprug ostavio prelepu jabuku na stolu, koje sam juče zavolela, niti zbog toga što sam tako nekako umorna i spora. Zbog svega toga ne treba plakati. To je svakodnevnica, koja bude nekad idilična, a nekad baš i ne. Plačem, jer mi se čini da više nemam snage da se borim protiv mog blagoslova i prokletstva, bipolarnog poremećaja, koji me je u predhodna tri meseca izvozao do najvećih visina, pa me tresnuo na pod, kao kakvu, nebitnu, staru krpu koja više ne služi ničemu, do da bude stara, iscepana krpa. I ja nisam ni za šta.

Kada bih bila neka mala bočica, lek, ili kutijica, na njoj bi pisalo:”Nije za upotrebu”. E, tako, nekako, funkcioniše depresija. Svi ti novi i stari lekovi koji su u službi da pomognu, pogled zamućen, gomila hrane koju nesvesno ubacujem u sebe, kao kad smeće u kontejner bacam, tup pogled koga srećem kada se pogledam u ogledalo, nesvesni trzaji tela, jezik koji trne, suze koje peku. Sve će to proći,znam.Ali sad sam uronila u to, kao u more prelepo, kristalno kad skočim, pa zaronim.I svaki put, sve manje pod vodom izdržim. I svaki put ljudi koji me vole pružaju mi utehu, ne znajući da je to nešto najgore što možeš reći osobi koja je u depresiji. Da će proći. Jer tako ne izgleda. Iako znam da će biti bolje želim da se ovo ne dešava meni. Ljubomorna sam na sve ljude koji su zdravi, a koji ni ne primećuju koja je to privilegija.Imam nove patike. Al ne mogu da ih obujem i izadjem napolje.